Divota.
Skoro sve je po starom.
Plakala sam.
Tesko mi je, ali i dalje ne znam da li je iz pravih razloga tesko.
Ocene su mi uzas, i bice tesko tati i mami kada ih vide.
A najgore je, i dalje tih 50 eura.
Ne znam kako da objasnim sama sebi.
Ne znam.
Ne znam sta da uradim,
Ja sam losa osoba.
Deda je vec 21 dan u bolnici, ja ni JEDNOM nisam otisla da ga posetim.
Da ne lazem sama sebe, deda je veoma star, moze umreti, a ja nisam isla da ga posetim.
A najgore je sto su ti razlozi bili odlazak sa Martom na cigarete.
Ili odlazak na cigarete.
Zamisli molim te.
Ono sto Marchelo kaze me vredja, ne moju licnost, vec duboko me vredja, to jest sama sebe. "Krv nije voda, budi joj odan"
A ja?
Ja sam djubre.
Ja sam najobicnije djubre.
Stalo mi je do interneta, govana slicnoh, tudjih misljenja, da opet pokusam sebi reci istinu, i naravno do SEBE najvise.
Bezobzira koliko MRZIM to sto radim, sebe volim NAJVISE, a NAJGORE je to sto se ne trudim da prestanem.
I meni ljudi kazu da sam emo.
Da, kako da ne.
Da me iko zna onakvu kakva zapravo jesam, bezali bi od mene.
Kad bi mi spala ova maska sugava, kad bi ljudi mogli da vide kakva sam, bezali bi.
A opet lazem, jer ne verujem u to, iako se trudim da poverujem.
Bojana je rekla da sam bila normalna, i da sam sada skroz poludela od kada sam posla u peti.
Naravno.
Naravno da imam drugaricu manje.
Znas s kim se druzim, Angelo?
Martom, Jelenom Arsenijevic, Milom, Belom.
Crnijem ponekad.
Nedostaje mi osmi razred.
Kako bih volela da sam jedno od one dece cije su najvece brige ocene i drugarice.
Moje brige su daleko dublje, a i plice.
Kad sam stoka najobicnija.
Samo mi nije jasno kako je priroda mogla da izda tatu na ovaj nacin da mu da mene.
A ni najmanje mi nije jasno ZASTO SE I DALJE KRIJEM IZA OVE MASKE?
Zasto?
Zasto?
Zasto?
Ima hiljadu zasto u mojoj glavi.
I ovo pismo je zapravo upuceno meni, a ne tebi Angelo.
I tek sada vidim koliko sam i dalje POVRSNA.
Glupa i povrsna.

Evo moram napisati da sam danas TRI PETICE DOBILA!
Obradovala sam tatu!
Ali, ta radost ce da se izduva samo tako, jer imam dve kecine iz hemije.
A najgore sto se ne trudim da ih popravim, jer nas stalno zena moli, ali BUKVALNO moli da ih popravimo.
Da, mi.
Dosta kecina imamo u odeljenju.
Polozicu 4.66 ako budem imala 5 iz fizike valjda, 5 iz francuskog, i 2 iz hemije.
Samo da budem pozitivna.
A 5 iz fizike cu valjda dobiti, jer sada vise manje znam da uradim zadatke koje radimo, a i trebalo bi mi 90 poena da imam peticu.
I da, trebalo bi da mi da peticu iz biologije.
Imam dve petice i kecinu.
Ali to je 3.66. To je cetvorka.
REKLA JE DA CE RAZMISLITI! :OOO
Jebem ti zivot.
Odusevila me je jedna grupa na fejsu.
"Zivis, zivis, i krenes u gimnaziju"
Totally my life story.
I jos nesto sa htela nevezano za skolu.
Posetila sam dedu.
Knedla mi je stajala u grlu.
Suze su mi bile na rubovima ociju.
Doslo mi je da izvristim taj 21 dan.
A on je rekao "Razumem ja. I ja sam bio tvojim godinama. Obaveze"
A ja se pitam kakve to obaveze imam ja?!
Tata stize sve, a ide na jezero svaki drugi dan da popravi nesto, ide dedi u bolnicu, babi da pomogne, ide na posao, dolazi kuci, i mlati se mojim i Mihajlovim glupostima.
A ja?
Ja moram da ucim.
A idem na internet, i sedim pred televizorom.
I pitam se ZASTO imam lose ocene, i ZASTO sam OVAKO DEBELA.
Meni je potreban psihijatar.
Ali stvarno.

Uh. Odavno nisam usla na ovaj sajt.
Odavno nisam pisala dnevnik zapravo.
Pa, odakle da pocnem?
Od stvari da ne znam kako se osecam po ceo dan?
Nagle promene raspolozenja, a ne znam tacno da li ih glumim ili ne.
Cesto imam osecaj da imam crnu ili belu rupu posred trupa, i da se apsolutno nista ne nalazi unutra, i onda kada pocnem da placem, osecam kao da se obrusavam. A najbolje, posle deset minuta mogu da izgledam kao da sam najsrecnija osoba na svetu.
Zasto se ovako osecam?
Zato sto sam predebela.
Zato sto sam luzer i otpadnik.
Zato sto ne znam kome mogu da se obratim kada mi je tesko.
Zato sto tata mnogo vise voli Mihajla.
Zato sto su me drugarice napustile. Hvala puno. Mogle ste da mi kazete, drage.
Zato sto sam nesrecna svojim zivotom.

Ponekad se pitam da li je to tako tesko, biti srecan. Jer, ponekada sam jako usamljena. Jako, i to ne ponekad. Prilicno cesto. Evo sada na primer.
Ne znam kome bih mogla to da kazem, sem Jeleni. Ona zna da slusa, jer zna o cemu se radi. I ona je kao ja, otpadnik, luzer. Ali, ona barem ima drugarice.
Ona zna i za posekotine, i za skoro sve.
Jednostavno ne zelim jos nekome da urucim poverenje, kao paketic koji odmotavaju malo po malo, dok ga ne ogole, da bi ti rekli da se ne svidja sta je unutra.
Muka mi je od lazi. Od onih koje izadju iz mojih ustiju, od onih koje dolaze od meni dragih ljudi. A najvise mi je muka kada mi se place i vristi, a smejem se, i salim se. E tada mi dodje da povracam od same sebe. Zelim da odem od ovog mesta. Da odem negde gde me niko ne zna. Barem cu se onda sa razlogom osecati usamljeno.
Muka mi je od ove skole.
Muka mi je od mame, tate i Mihajla.
Mihajlo je izjavio da ce me ubiti, i da jedva ceka da umrem.
Pa bas divno. A zasto?
jer sam bila u sobi gde se njemu gledala utakmica.

Malo random vesti.
Uradicu sidro tattoo na donjoj usni. Ima jako znacenje za mene, i svidja mi se jer niko nece morati da zna za to. Onda ce biti samo moje, i necije kome to pokazem.
Naucila sam hemiju.
Polozicu odlicno, mozda sa par cetvorki.
Strahinja i ja smo drugovi sa povlasticama. Prilicno nam dobro ide. Samo da ne pocne da mi se svidja. Stvar je u tome sto on ponekada ne zna granice da postuje, sto je pocelo da mi ide na zivce.
Pitam se kako bih izgledala sa crvenom kosom.

Vezano za drugarice.
Marta, izdala me, izdaje me, svaki dan. Dzabe pricam sa njom. Dzabe sve. Ne mogu vise da se trudim. Dzabe. Ne mogu sama da vucem nesto sto nije vredno ni prebijene pare.
Mila. Hm, odakle bih pocela sa njom?
Nema reci koje bi je opisale, zaista. Dodje mi ponekad da je zadavim. Primer koliko je pokvarena i potuljena. Imali smo pisani iz matisa. Ja prepisala, dobila 5. Ona nije i dobila 4. Dolazi ona:"I tea, dobi pet? Pa ocigledno je da bolje u ovoj Gimaziji da budes glup i neznalica nego da nesto vredis." I ja joj tu kazem par stvari, zaboravila sam sta, i ona ode. Ostanemo posle casa samo ja, Mila i Bela u razredu, i Mila pocne da prica kako ceo razred prepisuje a ona i Bela nisu, i vidis kaze :"Ja sam na primer dala Ani neke ideje, inace ona pet nikad ne bi dobila" . Ja sam bila zanemela. Stoka.
Sa Jelenom sam bliza.
Boze, ne daj da me iznevere vise. Izneverili su me za ceo zivot.

Danas je bio los dan. Kako god da pocne dan, zavrsi se lose. Znam da se dan jos uvek nije zavrsio, ali, i dalje znam da ce lose da se nastavi. Gorim. Imam neku sugavu temperaturu.
Iako je trebalo da imamo test iz hemije, nismo. To je dobra stvar.
Imali smo pisani iz francurkog, sve sam prepisao.
To je super stvar.
Sutra idemo na izlet. Ne znam da li je dobra ili losa stvar.
Losa stvar je sto se osecam usrano po cele jebene dane koji prolaze kraj mene ne dodirujuci me, konstantno me ostavljajuci da cupkam u jednom mestu dok svi ostali nesto rade. Ja? Ja sta radim? Ja patim. Od cega, nisam jos sigurna. Od zivota, mame, Mihajla.
Dobra stvar je sto sam juce vozio kola. Nisam los. Znam sve sto mi je tata pokazao. Marta me je ispalila za dogovor koji sam dogovorila sam njom pre nedelju dana. To je bio malo ironican dogovor, jer sam htela da joj stavim do znanja da mislim da moram da je rezervisem nedelju dana unapred da bismo izasle. Ocigledno moram ranije. Sto cu i uraditi. Da li ce da shvati, ne znam. Mislim da ne zeli da se druzi sa mnom.
Jeo sam sladoled danas. Ispovracao sam sve sto sam jeo pre toga. Sada cu i sladoled.
Danas sam nesto razmisljao. Ako odem u Beograd u treci razred, pod uslovom da odem u dom, ako mi daju novac, trosicu ga na cigarete i alkohol. Tako bih smrsao.
Pocecu da molim.

Ekskurzija je bila fenomenalna. Samo sto ne mogu da se setim kako sam mogla da budem tako srecna u tim trenucima.
Ne znam da li ima nekada neko da me pita :"Zdravo, Tea! Odavno nismo pricali/le! Hoces da izadjemo malo? Da nadoknadimo vreme?" umesto :"Eee, sta radis? [i pre nego sto odgovorim krenu sa zahtevima] E je l' mozes da mi napises sastav iz sprskog/engleskog/francuskog? Mozes li da mi pokazes hemiju/matis/fiziku/francuski?" Ne. Znas sta je najgore? Ne znaju hvala da im kazes dok im BUKVALNO ne zatrazis. Eto. To je najgore.
Ovo je zadnji jebeni put da sam pomogla.
KAzem Strahinji :"Imam 5 od 7 predmeta sutra da odgovaram/imam test/imam jedan pisani"
A on :"Pa meni je ovo vazno. Napisi mi sastav, moras."
Ne moram ja nista. Nista. Moram da umrem, i to je to. Moram da pisam i da serem. Moram da se osecam ovako ocigledno, kao poslednja rupa na svirali kojoj svi trce kada im nesto treba. Hvala ljudi. Hvala vam puno. ta jos da vam dam? Srce, bubreg, mozak? Mozak ste mi svi popili koliko ste mogli, dusu ste mi pocepali na sicusne delice. Ne znam da li ste se ikada zapitali kada je dosta.
Povrh svega, razocarana sam sama u sebe. Cale ce biti razocaran u mene. Place mi se. Ali necu da placem. Besna sam. Na ljude, na sebe, na opste situacije koje me pogadjaju.
Da li ljudi zaista traze samo korist?
Znas, kada su mi drugovi i drugarice bolesni, ja ih zovem da pitam kako su. ZAnima me. Kada cemo moci ponovo na kafu, kada ce njoj/njemu da bude bolje. Zao mi je kad im je lose. Kada sam ja bolesna, a nema ni jedan domaci/pismeni/test u dogledno vreme, prestanem da postojim. Pitam se, da li bih stvarno izbledela kada njima ne bi nesto trebalo.
Osecam fizicki bol zbog ovakvih stvari. Osecam se kao da mi je crna rupa sad u stomaku. I da se nesto tumba bukvalno u toj rupi. Smetliste moje duse. Moji gresi, moje gluposti, i moja kajanja. Sva su tu. Najvece kajanje je sto ja jos verujem ljudima.




A najbolje je sto je dan poceo fenomenalno. Sada ne mogu ni da se setim kako.